„Није она него ја” Јелене Карлеуше - друштвено ангажована љубавна поезија данашњнице

Иако је једна од најпопуларнијих песникиња данашњице, о Јелени Карлеуши (1978) постоји сразмерно мало литературе. На крају текста може се пронаћи малобројан списак корисних студија о њеној поезији. Тема овог рада је једна од песама њеног раног периода, „Није она него ја”, која је истовремено и прва песма уврштена у Антологију  естрадне лирике.

Тамо, тамо, та мала дамо,

С тобом важна прави се само.

Њој је мерцедес твој, знај, на уму,

Али не вреди она ни за једну гуму.

Тамо, тамо, та мала дамо,

С мојим перјем кити се само.

Њој је мерцедес твој, знај, на уму,

Али не вреди она ни за једну гуму.

Неће то моћи. Неће јој проћи.

А неће ни теби и зато руке к себи.

Ако има Бога.

Није она него ја

Тебе прво љубила,

С тобом живце губила и све их изгубила.

Није она него ја из војске те чекала,

Месец дана плакала.

Није она него ја.

Кад си био го и бос брисала ти није нос,

Ноћу те покривала, у гајби сакривала,

Онда кад си био шворц задњу кинту давала,

Главу ти спашавала.

Није она него ја.

Ово уметничко остварење Јелене Карлеуше може се поделити на три прожимајуће целине. У првој целини, која обухвата почетне две строфе, песникиња слика психолошко стање лирског субјекта, суптилно наговештавајући да песма има и социјални смисао и да на дубљем нивоу представља критику модерног друштва. У другој целини, састављеној од средишње, треће строфе, то психолошко стање хиперболизују доминантни метафизички мотиви, док последња целина, коју чине завршне две строфе, излаже историју везе лирског субјекта и даје коначне аргументе у прилог томе да се ово поетско остварење не може окарактерисати (само) као љубавна, већ и друштвено одговорна и дидактичка поезија.

Песма није у потпуности лирско остварење будући да се у њој могу уочити елементи радње карактеристичне епској поезији. Централна тема јесте прича чији су ликови лирски субјекат, њен момак и мала дама, треће теме љубавног троугла.

Прва целина: психолошка раван лирског субјекта и  дилема обраћања

Песникиња већ на самом почетку читаоца сусреће са дилемом коме се лирски субјекат заправо обраћа. Из првог стиха јасно је да извесну женску особу назива малом дамом и то говори управо њој. Ипак, у другом стиху, лирски субјекат  се обраћа ономе с ким је била, као што се из остатка песме може закључити, у вези. Естетска вредност тог првог двостиха лежи у томе што он има форму обраћања једном саговорнику, док преноси поруку упућену двома саговорницима. То је показатељ да је лирски субјекат (она) жена веома погођена тиме што види. Код ње не само што призор пара изазива немир, већ и неверицу. То се може показати на основу употребе речи тамо.

Тамо, тамо, та мала дамо...

Она чак два пута истиче да је њена супарница тамо, дакле, у неодређеном простору без икоје друге одреднице или каквог описа, а опет, и поред тога, њој се обраћа као да је довољно близу да је може чути, стварајући тако ефекат контраста. То не може а да не подстакне на размишљање. Да ли је мала дама заиста, како лирски субјекат говори, тамо? Или она ту неодређеност истиче зато да би себе уверила да је слика њеног изабраника са другом женом далеко од ње и да нема разлога да се боји? У том случају обраћање том далеком пару није толико обраћање њима, већ себи. Из ње, дакле, проговара страх, који се у остатку строфе претвара у обраћање мушкарцу којег воли.

Коме се лирски субјекат обраћа?

Ипак, поједини критичари сматрају да је први двостих, онако како је у овој интерпретацији наведен, погрешно записан. Сања Дискреција, истакнути књижевни ауторитет и професор компаративне књижевности на Факултету старлета и спонзоруша, у раду Феномен естраде - синкретизам савремене уметности, износи мишљење да су прва два стиха јасно одељена један од другог и да први стих заправо гласи:

Тамо! Тамо, та мала дамо!

Како Дискреција даље наводи, првим стихом лирски субјекат издаје наредбу малој дами да се уклони и оде тамо, односно, у неодређен простор. Не само то, она тиме побија тезу о удаљености лирског субјекта од уоченог пара: „... сасвим се намеће закључак да се Карлеушин лирски субјекат налази непосредно поред бившег момка и његове нове девојке, да њу енергично тера у првом стиху, а затим се обраћа њему у другом стиху и остатку строфе”. Према мишљењу Сање Дискреције, мала дама се у другој строфи враћа и покушава да прекине девојчино излагање, само да би опет била отерана.

Прва и друга строфа завршавају се истим двостихом:

Њој је мерцедес твој, знај, на уму,

Али не вреди она ни за једну гуму.

Уколико се мерцедес схвати као метафора за животно путовање, Карлеуша овим стиховима саветује тог момка да с њом не почиње пут јер она неће ваљати ни за једну гуму, тј. први пут када у вожњи гума буде пукла, односно када наиђу на животну препреку, они неће бити у стању да је преброде као пар. Не треба да сачека да његова нова веза наиђе на први тест и увери се да нема будућност, зато што она то на почетку одмах види. За њу још говори да се кити њеним перјем. Тиме на посредан начин себе пореди са птицом, бићем слободе и висина, бићем које самостално може да лети и прелази велике даљине, посматрајући одозго пут којим људи ходају, односно, возе мерцедес, вештачки направљено возило за брзо путовање. Тиме се истиче да је њена веза са момком сасвим природна, а да га мала дама заправо обмањује и жели само његов статус. Мерцедес, дакле, може симболизовати и материјално богатство и друштвени углед, сугеришући да једно без другог не иде, што је сублимирана критика модерног друштва заснованог на материјализму. 

Друга целина: метафизичка раван песме

Средишња строфа, између прве и треће целине, упозорава момка да не посеже за малом дамом, а завршава се помињањем Бога. То помињање има двоструку функцију:

1. Схваћен као свемоћно и свезнајуће биће, Бог се позива да потврди Карлеушине савете и да као судија пресуди у момковом срцу.
2. Будући да Бога помиње у кондиционалном (условном) контексту, Карлеуша читав поредак стварности и читаву стварност сужава на ситуацију о којој пева. Другим речима, њој ништа сем момкове одлуке није од значаја у датом тренутку. Уколико се ситуација не буде развијала на правилан и природан начин, тј. онако како она осећа да треба, уколико млада дама однесе победу, то ће бити доказ да Бога нема и узрок довољан да обесмисли све друго и сруши читаву стварност лирског субјекта.

Ако има Бога - основа филозофског, метафизичког слоја

Трећа целина: друштвена ангажованост и дидактички моменат - наговештај или суштина?

Трећа целина састоји се из две строфе са доминантним приказом прошлости, тј. свега онога што је остављена девојка учинила за свога момка. Посебну пажњу треба посветити стиховима:

Није она него ја

Они служе као увод у све оно што је девојка урадила, за разлику од мале даме, како би очувала везу. Занимљиво је што тако издвојени, стихови као да покушавају да промене стварност. Наиме, њиховим издвајањем из набрајања они добијају полусамосталну улогу и делују као да њиховим упорним понављањем лирски субјекат жели да снагом своје воље промени оно што види. Са том улогом треба схватити  и завршетак четврте строфе и читаве песме њима. Прва употреба тог стиха представља увод у прошлост, а друга потврду набрајања и покушај промене садашњости.

Међутим, вредност треће целине лежи у томе што обавља карактеризацију момка. Подсетивши се да је мотивом мерцедеса за момка везано материјално богатство, пажљиви читалац се мора запитати зашто је девојка њега сакривала у стану и давала му задњу кинту?  :) Да ли је у питању мафијаш? По свему судећи, одговор је потврдан. Пажљивијим приступом уочава се да је она помагала док је био го и бос, што значи да је девојка с њим проживела његов успон у мафијашким круговима зато да би је касније он заменио неком другом. Сама та замена је деперсонификовала девојку управо због тога што је нагласила да мафијашка девојка није личност, већ улога, и да је потпуно свеједно ко то улогу игра. 

Критички осврт на савремено друштво

Чињеница што се у савременом друштву девојке такмиче да буду сведене на улогу, а не личност, открива његову моралну деградацију. Не само што се такмиче, њима се животни неуспех састоји из чињенице што нису успеле да смисао сопственог постојања нађу ван механичког играња извесне улоге при чему их у сваком тренутку онај за кога ту улогу играју може заменити и обесмислити. Та улога је чак и опасна - оне судбину свесно везују за мафијашке кругове и њихову суровост. Свесно излагање њиховим опасним и друштвено штетним механизмима говори о суноврату морала данашњице. Због тога ова песма представља критику нашег друштва и девојкама пружа поуку да ће, пристану ли да буду само неко ко игра улогу, тој улози доћи крај а оне бити обесмишљене и обезвређене. Или да бар, ако су се већ прихватиле таквог посла, не допусте себи - отказ.

Литература

[1] Феномен естраде - синкретизам савремене уметности, Сања Дискреција, Факултет старлета и спонзоруша, 2014.

[2]  Мотив гуме у поезији Јелене Карлеуше, А. Станковић, Матица естраде, 2005.

[3] Судбина друштвено ангажоване поезије у постсоцијалистичкој епохи, А. Станковић, Матица естраде, 2001.

Слике су преузете са тог видео клипа.