Сократовска трагедија савременог човека у песми „Кућа - пос'о” Екрема Јеврића

У овом раду анализираћемо Екремову најзначајнију песму „Кућа - пос'o”. Испевана у слободном стиху она говори о положају човека у савременом друштву и реактуелизује античку сократовску дилему о дометима човековог сазнања и смислу његовог живота, постављајући је у контекст 21. века.

Екрем Јеврић (1957) на српску је књижевну сцену ступио релативно касно, као већ сазрео песник и уметник. Но, то га није спречило да се веома брзо у књижевним круговима наметне као савремен  глас истанчаног стила и снажне имагинације о којем су писали Индипендент и BBC. На крају рада налази се списак корисне литературе о његовом (за сада) кратком, али незаобилазном делу.

Ево живим у Њујорку граду,

Живим, радим, а и само радим.

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам. Ништа не знам.

А ђе да знам?

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам.

О, Њујорку, убила те тама,

Што дозволи жена да вам влада?

У теби је пас до паса, бетон до бетона,

Кроз улице жена батаљона,

Кроз улице жена батаљона.

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам. Ништа не знам.

А ђе да знам?

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам.

Но, Њујорку, буди свијетли граде,

Избаци све жене што раде,

Изгубише децу, то имање.

Ој Њујорку, ти велики граде,

Ој Њујорку, ти велики граде.

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам. Ништа не знам.

А ђе да знам?

Кућа - пос'o, пос'о - кућа,

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

Ето шта знам. 

Егзистенцијална драма и криза смисла као саставни делови идентитета

Песма почиње двостихом:

Ево живим у Њујорку граду,

Живим, радим, а и само радим.

Тај увод у песму заправо звучи као одговор на питање које је лирском субјекту постављено како би се одредио. То питање могло је бити идентитетско-егзистенцијално (ко си ти?), с наглашеном просторном димензијом (где си ти?) или тежњом за друштвеном карактеризацијом субјекта (шта радиш?). Недостатак питања произвео је супротан ефекат - питање, уместо скрајнуто, у анализи доспева у први план. Чињеница што га песник изоставља не значи ништа друго него да су питања идентитета, егзистенције и друштвеног положаја једно исто питање јер је без обзира на то које од њих поставимо одговор исти. Субјекат се одређује да живи у Њујорку граду и то тако што живи, ради, а и само ради.

- Живим, радим, а и само радим. - проблем савременог друштва

У том другом стиху занимљива је употреба везника а и и. Наиме, супротни везник а дели стих на два дела и поставља их у однос контраста. На једној страни су живот и рад, а на другој страни само рад. Иако су ти начини, модуси егзистенције супротстављени, лирски субјекат их живи истовремено, што је немогуће. Другим речима, субјектово схватање себе самог као некога ко живи и само ради није тачно. Оно је илузија, оно је његова жеља. У наставку, други део стиха гласи и само ради. Чињеница што после супротног везника долази саставни разрешава уочену логичку немогућност и субјекта потпуно измешта у домен искључивог рада, рада који конзумира све његово време и не оставља му времена ни за шта друго. Илузија се разбија на почетку - сурово и тешко време своди човека на радну снагу и средство за извођење рада. Тај притисак је толико јак да се човек чак не може ни побунити против тога већ је присиљен да се логичким немогућностима убеђује у супротно како би све то лакше поднео. Ако су једини аргументи које може да пружи у прилог томе да у његовом животу има живота логички немогући, онда је потпуно јасно у коликој се кризи смисла лирски субјекат налази. Уколико нема времена за живот, који је смисао његовог рада? Да ли је рад смисао човековог живота или средство за обезбеђење сигурног материјалног статуса као основе за живот?

Та егзистенцијална драма кулминира у другој строфи која се понавља чак три пута и којом се песма завршава. У њој се четири пута наилази на стих:

Кућа - пос'o, пос'о - кућа.

 Уочимо упарене речи: кућа и пос'о. Оне, на основу изложеног, стоје у супротности. Ипак, друга од њих написана је без самогласника а. Тиме је сведена на реч од четири слова, дакле, дужине исте као појам којем се супротставља - кућа. Не поручује ли песник да је човек данашњице принуђен да посао претвара у кућу, односно да се навикава да на радном месту живи и осећа се као код куће? Није ли за то потребно да се кућа заборави као дом и да се сведе на пуко одмаралиште где се снага прикупља за нов рад? Избацивање самогласника из речи посао њој је одузело музикалност и фин прелаз између а и о, што на дубљем нивоу значи да је посао тежак и да је изгубио свој првобитни смисао, будући да је а прво слово азбуке (и абецеде).

Сократовска критика данашњице

Егзистенцијална драма завршава се сократовском кризом смисла:

Ето шта знам.

 Ништа не знам.

А ђе да знам?

 У питању је парафраза Сократове мисли: знам да ништа не знам, којом се говори да је људско знање ограничено и да се никојим сазнањем та граница не може уклонити. Ново знање отвара нова питања и увећава пристор који треба истражити и сазнати. У сличном се положају налази и лирски субјекат. Његово сазнање ограничено је условима рада будући да је његов живот редукован на рад. Он познаје само рад, који стоји у паралелном односу са Сократовим знањем, и што више ради, то има све више и више посла све док га тај нови посао не преплави и не постане толико обиман да се оно што је до тада завршио не учини ништавним. Колико год да ради и труди се да све заврши, данашњи човек никако не може да се узвуче из затвореног круга. Он мисли да посао завршава, али га само увећава. 

Реактуелизација сократовског питања

То потврђује и сам аутор [1]:

Ја сам овде, двадесет и друга година. Видио сам све народ, кад пођем да га тражим, каже ми: па, он је на пос’о. Идем сјутрадан опет да тражим човека, он каже: ја сам на пос’о. Идем тамо-’вамо, тражим га, кажем: молим те, треба ми нешто, кад каже жена: он је на пос’о. Онда сам ја компоновао ту пјесму за такву ствар. Ту сам пјесму измислио пошто сам видио оно што овдје жене раде: оставу дијете шес’ година и оно је само кући, а она иде да ради. Онда сам отпјев’о пјесму како да она не изгуби то богатство, јер дјеца су велико богатство.

Положај жена у савременом друштву

Симбол савременог друштва у песми је Њујорк, богат и надалеко чувен град. Ипак, песник за њега нема речи хвале (бетон до бетона, изјела те тама). Највећа критика коју му упућује јесте што су на његовим улицама батаљони жена које изгубише децу. Данашњица је као коначан циљ живота поставила пословни успех. Њему се морају прилагодити и подредити сва стала постигнућа. На такву друштвену климу нису остале имуне ни жене. Уместо да се остваре као мајке, оне се посвећују послу. Оне постају војска (батаљони), радничка војска која служи пословним циљевима, агресивна и спремна на беспоштедну борбу у капиталистичком свету, што је потпуна супротност улози мајке као некога ко продужава људски живот и стара се о њему, трудећи се да расте, а не учествује у борбама које тај исти живот односе. Дехуманизација жена јасна је уколико се уочи паралела између батаљона жена и стиха пас до (чопора) паса.

Како се у читавој песми човек своди на рад, тј. резултате свог рада, на крају песник даје начин како да се та негативна појава претвори у позитивну. Смисао живота човек треба да нађе у потомству и љубави коју му пружа. То је прави циљ и то је рад на који треба свести живот. Песникова порука друштву да се промени и размисли о приоритетима јасно се изриче на самом крају песме, када стих

 ето шта знам

 више нема улогу предаје пред бесмислом, већ одговора на тај исти бесмисао и сва егзистенцијална и идентитетска питања нашег доба.

Литература

[1] Пас до паса, бетон до бетона, Време, 2010,  линк
[2] Фарма 6, ескпериментални зборник радова савремених песника и песникиња, 2010
[3] Херменеутички круг у поезији Екрема Јеврића, Јоца Павкетић, Факултет за естрадну уметност, менаџмент и безбедност у саобраћају, 2011

Слике су преузете из видео клипа са почетка текста.